Sretenjska izdaja

“Pritisci i napadi zapadnih zemalja na našu zemlju,njen suverenitet i teritorijalni integritet su sve veći i žešći a osnovni cilj je da se na teritoriji suverene Republike Srbije instaliraju trupe NATO pakta,izjavio je preksinoć ministar za informacije u vladi Srbije Aleksandar Vučić  govoreći o o aktuelnim pitanjima Kosmeta na privatnoj televiziji “Sunce” u Aranđelovcu. To je njihov strateški cilj od koga neće odustati,rekao je Vučić,ali je istovremeno i podvukao da Srpska radikalna stranka neće prihvatiti instaliranje snaga NATO pakta ni po koju cenu. Vučić je naglasio da je uveren da ni Vlada Republike Srbije i ostali državni organi tako nešto nikada i ni u kom slučaju neće odobriti.“

Ovako je govorio pre 17 godina nekadašnji ministar informisanja u tadašnjoj Vladi Republike Srbije a današnji kalif mesto kalifa,premijer Aleksandar Vučić.Od tada pa do danas,mnogo toga se promenilo,nažalost nagore,kao i sam premijer uostalom. Narodna skupština je 11.februara usvojila zakon kojim se pripadnicima NATO alijanse omogućava na tlu Srbije slobodno kretanje, i ne samo to,već i korišćenje svih resursa i dostupnost institucija,zgrada,ali i informacija koje oni nađu za shodno.Članovima ove alijanse i njihovom osoblju dodeljuje se diplomatski imunitet po Bečkoj konvenciji. Da li je iz ovako šturo predstavljene srži tog  “zakona” moguće izvući određeni zaključak? Moguće je i on glasi da se radi o čistoj izdaji i kršenju, do 11. februara jasno proklamovane vojne neutralnosti Republike Srbije. Zanimljiva je i korelacija koju neki autori ovih dana u nezavisnim medijima podvlače sa uslovima iz Rambujea iz 1999. godine,koji su za onovremenu Vladu Republike Srbije (a samim tim i za tadašnjeg ministra informisanja) bili neprihvatljivi. Postavlja se pitanje zašto su oni danas prihvatljivi? Šta je to što je opredelilo fiktivne nosioce izvršne vlasti da kažu “da”? Da li je u pitanju neki “viši nacionalni interes”, ili možda bezbednosni problem? Da li je Srbija ugrožena oružanom pretnjom neke susedne države? Odgovor na prvo pitanje je negativan. Naravno, na današnoj konferenciji za štampu, “premijer” je kako samo on to ume,patetično obrazložio da je takav korak učinjen jer je NATO neophodan saveznik i saradnik u zaštiti Srba na Kosovu i Metohiji?!

Svi mo imali priliku da se tokom ovih 17 godina uverimo na koji način je pomenuta vojna alijansa štitila i štiti Srbe u južnoj srpskoj pokrajini.Toliko su dobro radili da je Srba na Kosovu i Metohiji sve manje i manje.Njihova prava su kršena i krše se svakodnevno.Kriminalci i ratni zločinci poput Hašima Tačija uživaju njihovu benevolentnu podršku i zaštitu. Ako ovo uzmemo u obzir,slobodno se onda možemo zapitati da li “naš” “premijer” laže i namerno nešto zataškava? S obzirom na to da je predizborna kampanja u toku,moralna gromada poput njega,mora da zamagli prave razloge za usvajanje pomenutog zakona,rejting ne sme početi da opada sada! Uz opasnost da me neko nazove teoretičarem zavere,dovešću u vezu skorašnje,deklarativno zveckanje oružjem koje se čulo iz susedne Republike Hrvatske sa korakom koji je pre neki dan vladajuća garnitura stidljivo načinila.. Da li je to bilo slučajno? Ne bih rekao. Mislim da je pomenuto “zveckanje” bilo signal za zvanični Beograd da politika vojne neutralnosti neće biti više tolerisana,naročito ne nakon poteza koji su Srbiju u očima kleptokratske elite iz Brisela,doveli preblizu ruskom zagrljaju.

Poslenicima “najjače” vojne alijanse na planeti dobro je poznato raspoloženje građana Srbije prema njima i njihovim planovima za Balkan.Marionetska vlada,koja svojim potezima na domaćem terenu polako ali sigurno otuđuje od sebe sve one koji nisu u njenim redovima,otvara mogućnost njenog odlaska na smetlište istorije jednog dana. Dok se to ne desi, i da se ne bi desilo prerano,određeni pritisci su izvršeni kako bi se preduzeli konkretni i poželjni koraci.Opasnost od neposrednog izjašnjavanja građana o mogućem članstvu Srbije u NATO je izbegnuta elegantnim potezom “zakonodavnog” tela usred kampanje za predstojeće izbore,koja obiluje pljuvanjem,otvaranjem puteva (samo kod nas se otvaranje puteva smatra epohalnim delom na samom početku XXI veka),fabrika..drugim rečima svega onog što javnost u Srbiji želi da vidi i čuje. A za to vreme u “Narodnoj” skupštini..

Srbija se, ne svojom voljom, svrstala uz vojnu alijansu koja nema prema njoj dobrih namera.Prostor koji zauzimamo predviđen je da bude deponija za smeće od proizvoda iz Evropske unije a sada i za neposredni vojno-politički uticaj na organe Republike.Izbori koji nam se bliže, ali i svi ostali koji će nakon njih uslediti,postaju besmisleni,predstava za široke mase koje moraju da imaju iluziju da o nečemu suvereno odlučuju…

Kralj Ibi protiv Kralja Sunca

Slušajući današnje „vesti“ imao sam neizmerno „zadovoljstvo“ da čujem našeg „zlatoustog premijera“ kako se žali na to što ga pojedini mediji porede sa francuskim kraljem Lujem XIV. Blago usplahiren, tobože srećan zbog otvaranja renovirane zgrade u kojoj će sedeti korumpirane i nesposobne sudije, premijer je upitao okupljene novinare da li znaju ko je bio Luj XIV i kada je on živeo? Izveštačeno nasmešen, kada nije dobio odgovor, samo je prekorno uputio opasku da onda ne mogu da ga porede sa pomenutim monarhom.

Istini za volju, složiću se ovaj put sa „premijerom“. Luj XIV (1643-1715) je bio sin kralja Luja XIII (1610-1643) i Ane od Austrije (1601-1666). Pomenuti monarh, pripadao je vladarskoj kući Burbona koja je Francuskom bez prekida vladala od 1589. do 1792. godine, a potom od 1814. do 1815. i od 1815. do 1848. godine, kada konačno silazi sa političke scene Francuske. Vratimo se sada na Luja XIV. U vreme njegove vladavine, Francuska je postala centralizovana država (od rascepkane feudalne monarhije, postala je ujedinjena država sa jakom centralnom vladom). No, to nije jedina odlika Francuske u njegovo doba. Od toga vremena, Francuska postaje evropski hegemon, širi svoju teritoriju, a njen politički i kulturni uticaj se oseća u svim delovima Evrope. Snažna država polako počinje da se odlikuje i prefinjenom kulturom. Imena poput Molijera, Lafontena, Lilija, Vobana, Kondea..i drugih, krase ovo razdoblje u istoriji Francuske. Luj XIV je vladao apsolutistički, drugim rečima, nije bilo parlamenta u današnjem smislu reči (postojala je Skupština staleža koja nije imala veću ulogu i značaj sve do 1789. godine kada se jedan njen deo otcepljuje i stvara parlament),sve odluke su uglavnom donošene pod uticajem ili po naređenju samog kralja, koji je čitav sistem kontrolisao preko mreže ljudi njemu odanih. Svaka opozicija je bila momentalno potisnuta. No, i pored toga, Francuska je bila država od koje su skoro svi u Evropi onog doba zazirali, ali i koju su želeli da oponašaju.

Vratimo se polako u sadašnjost, u Srbiju. Za razliku od Francuske iz XVII i sa početka XVIII veka Srbija na početku XXI veka je jedna poprilično zapuštena i ruinirana državica na Balkanu. Ne može da se pohvali skoro ničim. Pravosuđe je korumpirano i pod velikim uticajem izvršne i zakonodavne vlasti, umesto da je nezavisno. Izvršnu i zakonodavnu granu vlasti, čine poslušni, polupismeni i nadasve alavi aparatčici koji služe samo svom interesu (ili tuđem, sve zavisi kako se na to gleda). Stanje u kulturi je katastrofalno, a imena poput „Zorannah“, Suzane Mančić, Jelene Bačić Alimpić ili Marijane Mateus ne služe nikome na čast, osim njihovim izdavačima, naravno. Nacionalni muzej i Muzej savremene umetnosti, čame zatvoreni poduže. Big Giant Head aka Goran Vesić, planira sa saradnicima da ispod Studentskog parka izgradi podzemnu garažu. Uzgred, na tom prostoru, nalaze se ostaci rimskog Beograda, ali i na mestu danas postojeće garaže ispred zdanja Skupštine grada Beograda, ali koga je briga? Tu nema profita zaboga!

U svoje vreme, Luj XIV je sagradio jedno velelepno zdanje, Versaj kome se i danas dive mase turista koji dolaze da ga posete. Naš Kralj Ibi, planira da ruinira prelepu Sava Malu (deo Beograda koji bi mogao da bude još lepši ukoliko bi se pristupilo ozbiljnoj rekonstrukciji, i koji bi mogao da reprezentuje duh prošlih vremena…drugim rečima, imao bi šta da ponudi i Beograđanima i onima koji to nisu) realizacijom projekta „Beograd na vodi“. Ne moram da govorim da će taj projekat, koji je primer najozbiljnijeg postmodernističkog kiča i nefunkcionalnosti, od centra grada stvoriti ekskluzivnu zonu koja zaista neće imati šta da ponudi.

Ako ostavimo po strani ovaj krajnje sumnjiv graditeljski poduhvat, ostaje pitanje da li je nešto dobro nastalo tokom „vladavine“ našeg Kralja Ibija? Da li je on baš za sve kriv i da li on ima snage da nešto pametno i dobro napravi? Odgovori na ova pitanja su negativni. Njegovo veličanstvo, Kralj Ibi, samo je usputna mrlja i nusprodukt loše politike koju su pre njega vodili politički Liliputanci. On se jadničak samo priključio tom otpadnom vodotoku ako smem tako da kažem, i sada vesla jače i brže nego dojučerašnji veslači. Samoljubiv, vlastoljubiv i nedosledno arogantan prema svima i svakome, osim prema samome sebi, Kralj Ibi, nije isto što i Kralj Sunce. Nema on taj kvalitet, šlif. Nekadašnji potrčko i burek kurir, ne uspeva da dostigne vrhunac snage i moći Luja XIV, on je samo tiranin. Politički defekt koji će biti tolerisan sve dok je neophodan. Obasut „pohvalama“ sa  svih strana, od njegovih „prijatelja“, ljut što ga ne vole svi, osim jurišnika sendvič brigada, on svakodnevno direktno, ili indirektno preko svojih „ministara“ poručuje svima nama- „Mi gore vama dole“ uz neizbežni gest srednjim prstom, ali, i to da „Mora da menja narod“…

 https://www.youtube.com/watch?v=wqTdTbS4XuU

By Volter

“Rondo alla turca”

Uveliko ovih dana primećujem komentare koje običan svet ostavlja ispod novinskih članaka vezanih za terorističke napade u Parizu, i ne samo tu, nego i na vestima koje se sada vrte oko skandaloznog ponašanja Turske. U svim tim reagovanjima (ili u dobroj većini istih) primećujem zlurado likovanje zbog toga „što Treći svetski rat samo što nije..“. Da li je njihovo nadanje opravdano, ili je rezultat nagomilanih frustracija uzrokovanih konstantnim maćehinskim tretmanom onih za koje nas svih ovih meseci i godina uveravaju da su nam „prijatelji“, ne znam, ali, lično, moram da kažem da mi se razvoj situacije u svetu, ne sviđa. Ne radujem se mogućoj globalnoj eskalaciji ratnih sukoba.

Treći svetski rat, kao pojavni oblik nastavka globalnog sukoba prethodna dva konflikta koja su devastirala Evropu,prema mom skromnom mišljenju, nije moguć. Bar ne u tom obliku koje su prethodne generacije imale priliku da nažalost dožive. Novi vek a ujedno i novi milenijum, počeo je nažalost, krvavo. Teroristički napadi su se nizali u skoro svim većim svetskim gradovima, počev od Njujorka,preko Madrida do Londona, a pre nekoliko dana, na tu neslavnu listu, upisao se i Pariz. Vinovnici svih ovih krvavih napada na nedužne civile jesu teroristi poreklom iz arapskog sveta. Pitanje za milion dolara, jeste, ko njih podržava i finansira? Zna se ko, Saudijska Arabija, kolevka Al Kaide i njenog pokojnog vođe Osame bin Ladena. No, Al Kaida je u poslednjih par godina, malo izašla iz fokusa da bi mesto pod reflektorima ustupila grupi terorista koji sebe nazivaju „Islamskom Državom Iraka i Sirije“ (Islamic State of Iraq and Siria- ISIS).

Ova organizacija je umešala svoje prste u Iraku (koji je zahvaljujući američkoj intervencji iz 2003. godine, praktično prestao da postoji) i u Siriji u kojoj se vodi krvavi građanski rat od 2011. godine. Za veoma kratko vreme, ona je ofanzivnim dejstvima uspela da zauzme dobar deo teritorija ovih država i u isto vreme da uspostavi na istima neviđen teror nad svima koji nisu pristalice njihovog vida „Islama“. Zapravo, slobodno se može reći, da te ljude, Islam kao religija, puno i ne zanima. Jedna zanimljiva osobina koju dele sa predsednikom susedne Republike Turske –  Redžepom Tajipom Erdoanom. Amerika i njeni saveznici su sve do skoro imali malo uspeha u obračunu sa ISIS-om. Pitanje je, da li su zaista i imali nameru da efikasno deluju? Neki domaći analitičari u svojim analizama daju za pravo da se ovo pitanje jasno i glasno istakne. Kako bilo, od skoro se u pakao koji razdire Siriju, uključila i Ruska Federacija.

Novi igrač, za katko vreme, efektivnim vojnim dejstvima, pokazao je da je ISIS moguće svesti na pravu meru, objedinjenu sa pustinjskim peskom. Problem koji ostaje, jeste finansiranje ISIS-a, ali, i onih koji ga „ispod žita“ podržavaju. U utorak, 23. novembra, avijacija Republike Turske, izvela je nečuven napad na jedan od ruskih aviona SU-24, koji je leteo u misiji uništavanja objekata i žive sile ISIS-a na terenu. Od početka ruske intervencije, Turska se držala veoma uzdržano. Kao saveznik SAD i drugih evrospkih sila koje figuriraju u NATO paktu, ona se takođe svrstala u redove onih država koje su deklarativno izjavljivale da se bore protiv ISIS-a. No, to je bilo samo na rečima. U realnosti, Turska je koristila priliku da bombarduje položaje Kurda u Iraku i Siriji. Sa druge strane, Kurdi su postali veoma značajan element na terenu u borbi protiv ISIS-a. Pored regularnih snaga sirijskog predsednika Bašara el Asada, oni se jedini efetkivno bore protiv bandi ISIS-a.

Samim tim, njihova vrednost za Ameriku, je postala nesumnjiva. Na neki način, moglo bi se reći da Amerika, realno na terenu podržava Kurde koji već dugo imaju nerašćišćene račune sa Turskom. Amerika pruža podršku njihovim snagama u vidu obuke i taktike, a od skoro, tu bi značajnu ulogu, mogla da odigra i Rusija. Da li će se Rusija rešiti na takav korak, videćemo. Za sada, odnosi između Turske i Rusije su u ćorskokaku zbog arogantnog i iracionalnog ponašanja režima u Ankari. Na površinu isplivavaju zanimljivi detalji i spekulacije o ilegalnoj trgovini naftom sa područja pod kontrolom ISIS-a, a koju pod konrolom drži navodno sin predsednika Turske, Bilal Erdoan. Da li je to možda važan element ili motiv zašto je Turska oborila ruski avion u utorak, pravdajući se zaštitom nacionanog vazdušnog prostora koji realno nije bio ugrožen? Možda,ali, ja verujem da nije i jedini.

Turska već izvesno vreme pokušava da se vrati na put stare slave Osmanske imperije. Ta neformalna ambicija, ovih dana lako može da doživi svoj kraj. Do oružanog sukoba Turske i Rusije, svakako neće doći iz prostog razloga zato što to nikome ne ide u prilog i nije nikome u interesu. Rusija ima za sada već dva otvorena fronta, jedan u Ukrajini, drugi u Siriji. Oba mogu da budu ugrožena ukoliko se Kremlj zaleti u otvoreni sukob sa Turskom. Ne, neće biti oružanog sukoba, ali će biti ekonomskog i svakog drugog pritiska na Tursku koja se po svoj prilici sada nalazi prepuštena sama sebi. Ma koliko god čelnici Erdoanovog režima zvučali arogantno samouvereno, oni se zapravo plaše narednog koraka koji će doći iz Kremlja. Ni njihovi saveznici iz redova NATO-a nisu baš u najvećoj meri na turskoj strani, iako je gensek alijanse, Stoltenberg, dao izjavu kojom savez stoji solidarno uz Tursku. No, i pored toga, stižu disonantni tonovi iz Evrope, koji ne idu u prilog iskazanoj solidarnosti sa Turskom. Tim je problem za Ankaru veći.

Moskva je već najavila uvođenje viza za turske državljane,ali i otkazivanje turističkih aranžmana, s obrazloženjem da Turska nije bezbedna zemlja za ruske državljane. Pored ovih mera, već je započeto strogo kontrolisanje uveženih životnih namirnica iz Turske, i verovatno je da će naredni dani videti zatvaranje ogromnog ruskog tržišta za turske proizvode. Sa druge strane, Turska je jedan od najvećih  kupaca ruskih energenata, a što sada može da se promeni. Turska se energentima snabdeva i iz Irana,no, s obzirom na to da ove dve države, koje imaju dugu istoriju sukoba, stoje na suprotnim stranama u sirijskom sukobu, sada, nakon najnovijih dešavanja koja su rusko-turske odnose gurnule u blato, i to može da se promeni. Diversifikovano snabdevanje energentima, polako može da postane prava mora za Tursku. No, ona neće biti jedina.

 Francuski predsednik Fransoa Oland se sve više bliži Moskvi, budući da je ona odmah nakon terorističkih napada u Parizu, ponudila ruku saradnje u uništavanju ISIS-a. Danas se mogla pročitati vest da je predsednik Oland čvrsto opredeljen da se sirijsko-turska granica zatvori, kako bi se sprečio prebeg većeg broja terorista.Ova činjenica, uz pojačano vojno prisustvo ruskog raketnog sistema S-400, koji je odmah po obaranju ruskog bombardera SU-24 razmešten u ruskoj bazi Hmejmim u Siriji, obećavaju sjajan kišobran za Kurde. Ukoliko, povrh svega ovoga dođe, po nekim spekulacijama do zatvaranja sirijskog vazdušnog prostora,onda će to imati veliki značaj za Kurde i njihove aspiracije na terenu. S jedne strane, njih obučavaju američki instruktori,a sa druge strane, ukoliko ne dođe do poboljšanja odnosa na liniji Ankara-Moskva, sasvim je realna mogućnost, da se u njihovim planovima kao benevolentni dobročinitelj pojavi i Rusija. Jednostavno rečeno, veoma nezavidan scenario koji je za sada, sasvim moguć. Za sada, nema direktnih kontakata dva lidera, iako je Redžep Tajip Erdoan, uputio poziv za razgovor. Realno je, da do istoga može doći na marginama susreta svetskih lidera u Parizu tokom naredne nedelje. Pitanje je samo ko će biti pod pritiskom da popusti. Mislim da će to ipak biti Ankara, koja će morati da „uvuče rogove“. Njena imperijalna politika, ne nailazi na simpatije skoro nigde. Evropska unija nije oduševljena, iako je ona sada trenutno zabavljena problemom imigranata koji dolaze sa Bliskog Istoka, zahvaljujući upravo Turskoj koja je iste i deportovala u Grčku. Amerika, iako u je u prvim reakcijama imala razumevanja za režim u Ankari, nije baš spremna da bude postojana zaleđina Erdoanu koji se pokazao kao nepredvidiv i nepostojan po njene interese. Do juče sjajan sagovornik Kremlja, sutra već može da bude lako zamenjen nekim drugim, recimo Fetulah Gulenom.

Ova situacija odgovara njoj, ali i sasvim moguće, nekima u vojnim krugovima unutar same turske vojske koji se nisu baš pomirili sa idejom o jakoj civilnoj kontroli. Sasvim je moguće, da je obaranje ruskog aviona SU-24 inicirao baš neko iz tih krugova. Kontradiktorne izjave predstavnika režima u Ankari, govore u prilog mogućnosti da oni nisu naredili obaranje SU-24,već da je to bila akcija koja je naređena od nekoga iz vrha vojske. Cilj je ispunjen, rusko-turski odnosi su narušeni, režim se nalazi u nezavidnoj situaciji, Kurdi ponovo dižu glavu, ekonomija počinje da beleži ponovo negativan trend…usled čega opet može doći do socijalnih nemira..a što lako može da odvede na put novog mešanja vojske u politiku…

„ Budućnost u koju verujemo“

Srbija, država u kojoj živim, nezadrživo srlja „napred“. Ponekad se pitam, s obzirom na to da imam određeni broj goodina, da li ja zaista ponekad sadašnjost vidim u realnim tonovima ili je to moja vizura zaklonjena garom koji ostali može biti ne vide? Gde god da okrenem glavu, vidim ne baš sjajno stanje. Na prvom mestu, međuljudski odnosi su izuzetno loši. Ako ikako možete, zastanite za čas i pogledajte pažljivije svoju okolinu, komšiluk, kolege na poslu. Videćete i  sami o čemu se radi. Ostaje pitanje, da li smo oduvek bili takvi, ili je najgore na površinu isplivalo sada, u ovim danima kada „napredujemo“?

Pokušavajući da dođem do odgovora na ovo pitanje, setim se šta je o našem kolektivnom ponašanju i osobinama kao naroda svojevremeno pisao naš iskreni prijatelj doktor Rudolf Arčibald Rajs. Jedna od njegovih rečenica „Srbi čuvajte se sami sebe!“ i dan danas zloslutno odjekuje, doduše, niko (čast retkim izuzecima) je ni ne čuje, niti je ko razume. Rajs koji je i sam na kraju život skončao zbog jednog primitivnog komšije je dobro video sve mane i vrline ovog naroda koji polako bledi na karti ljudskih bića. No, zalud je bilo njegovo pisanije. Ništa nismo naučili. Ostajemo večiti privrženici one latinske izreke „Repetitio est mater studiorum“ („Ponavljanje je majka znanja“). No, za razliku od svih ostalih, koji su ovu latinsku sentencu do sada razumeli i prema njoj se vodili, mi i dalje nju prihvatamo zdravo za gotovo, čekajući da nam neko čudo, poput pečene ševe padne sa neba i sve greške potre. Glave u ovom slučaju, služe samo kao podloga za kosu, nažalost.

Apropo gore pomenute rečenice, koju stalno zaboravljamo, mi smo možda jedan od malobrojnih naroda koji zapostavlja svoju prošlost o kojoj veoma malo zna. Ma koliko ko da se busao u grudi svoje „patriotske“ na slavama ili u kafani, na rođendanu ili babinama, mi kao narod slabo poznajemo i razumemo svoju istoriju. Zahvaljujući tome, danas nam se dešava to što nam se dešava. Kao što rekoh, loši smo đaci. To se može videti i po tome koliko pamtimo ljude koji su nas zadužili, ili koliko zaista cenimo tekovine zbog kojih su drugi dali svoje živote. Pogledajte grad Beograd (moram da njega navedem, u njemu sam rođen i živim), sigurno će se neko zapitati „Da? Šta to njemu fali?“. Mom rodnom gradu fali duša, fale mu negovane kulturne institucije poput muzeja, izložbenih prostora, raznovrsnih knjižara koje je nekada recimo imao (današnje knjižarske lance neću ni da spominjem), bioskopskih dvorana (kada to kažem ne mislim na tržne centre u bioskopskim dvornama, već mislim na prave bioskope poput nekadašnjih- „Odeona“, „20. Oktobra“, „Jadrana“, „Balkana“, „Kozare“, „Kosmaja“ ili „Zvezde“).

Postoje neke zanimljive internet stranice koje rangiraju pojedina turistička mesta na osnovu posećenosti ili kvalitetu turističke ponude. Na jednoj od njih, našao se i moj rodni grad. Neočekivano, na prvom mestu. Iskreno, možete me optužiti za defetizam i negativnost, ali, moj rodni grad ne smatram sjajnom turističkom destinacijom samo zato što strancima koji u njega dođu, može da ponudi jeftin (za njih) alkohol ili jeftinije usluge „poslenica“ najstarijeg zanata na svetu (reči nekih od stranih gostiju). „Laskanje“ stranih sankilota željnih jeftinog sexa i reke alkohola (koji u svojim rodnim gradovima moraju da piju u okviru  svoja četri zida, ili u okviru zakonom propisanog vremena)  a ovde mogu da ga piju sve dok se ne obeznane od istog na nekoj od beogradskih ulica, ne smatram nečim što bi trebalo da nam služi na čast. Takođe ne smatram gromoglasne najave izgradnje „Beograda na vodi“ (srpske, ili ako hoćete arapske, verzije „Potemkinovih sela“) elementom napretka i unapređenja života u samom gradu. Umesto rada na realnim problemima svakodnevnog života u Beogradu, polupismena politička „elita“ se odlučila za neprestanu predizbornu kampanju.

Naši tamničari dobro znaju da se mi kao narod lako oduševimo sjajem i velikim pričama. Generalno. Ko „drukčije kaže, kleveće i laže“. U tome i jeste naš problem. Slabo mislimo, a još slabije imamo poverenja  sami u sebe. Oni koji su obrazovani (ne svi, i tu ima retkih izuzetaka), našli su sinekuru u nekoj od stranaka pozicije ili opozicije (koje realno nema, jer su stranke koje egzistiraju sada i ovde, dva lica istog novčića, sporenja su samo oko toga ko će biti na vlasti) i mudro „vrte“ jednu te istu priču za široke mase koje zarađuju mesečno po 15 000 rsd, i to ukoliko imaju sreće da nađu posao.

 No, da ne bude da sam pričao samo o Beogradu, reći ću još i to da život ljudi u unutrašnjosti Srbije (jer mi još uvek živimo u Srbiji, mada se čini da Beograd sam po sebi i nije u njoj) nalikuje opisima koje je iza sebe ostavio Nikola Hristić (1818 – 1911) u svojim „Memoarima“. Drugim rečima, ljudi koji redovno izmiruju svoje obaveze prema parazitskom birokratskom aparatu, žive u uslovima s prelaza iz XIX u XX vek. Vrhunac pripadnosti nekom iole uređenom sistemu jeste znak da neko mesto u svojoj blizini ili u samom centru, ima zgradu škole. O bibliotekama, domovima kulture, muzejima, ili ne daj Bože pozorištima, da i ne govorimo. Kao da je neko dobro izučio lik i delo Saparmurata Nijazova (doživotni predsednik Turkmenistana koji je tvrdio da seljacima nisu potrebne škole i biblioteke jer oni nemaju vremena za obrazovanje i čitanje).

Čini mi se da je upravo pokojni Nijazov, neka vrsta uzora ovdašnje političke graniture. Dobronamernom i mislećem čoveku, jasno je da obrazovanje ovde jeste monopol šačice loših đaka koji se sada svete svima. Dokle ćemo mi svi trpeti to, ostaje da se vidi. Za sada svi se ponašaju kao da živimo u Luksemburgu. Danas su aparatčici iz Svetske banke došli da potapšu premijera i kamarilu mu po glavi. Čuju se zanimljivi podaci da je nezaposlenost opala značajno (naravno, prećutkuje se brojka preminulih kao i onih koji svakodnevno napuštaju Srbiju zauvek), još  samo malo, i biće nam svima sjajno. Neko od mojih prijatelja će reći „ A šta to tebe briga? Ćuti i gledaj svoja posla. Gledaj da se „ušemiš.“ Možda su u pravu, ali, ja razmišljam i o tome šta ćemo ostaviti svojim potomcima jednog dana, jer niko od nas neće večito biti mlad.

Pseudoistorija

Ovih dana imao sam priliku da se na jednoj društvenoj mreži uverim u to koliko je stanje duha u nas zaista na niskom nivou. O čemu je reč? Svedoci smo svi u kakvim uslovima generalno živimo.Materijalna beda caruje. U takvom jednom hermetički zatvorenom sistemu,vrzinom kolu koje čine bezakonje, korumpirana politička elita i uglavnom amorfna masa građana koje je za budućnost svoje dece baš briga, pored materijalne bede, širi se i duhovna praznina, praćena nedostatkom kvalitetnih kulturnih sadržaja i uzora koji bi inspirisali mlađe naraštaje da krenu drugačijim putem nego što je to slučaj pojedinih ljudi koji se eksponiraju, kako u politici, tako i u reality emisijama. Identitetska kriza nažalost, duboko potresa naše ali i društvo okolnih “državica” nastalih na razvalinama nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Zanimljivo je da u ovakvim uslovima, cvetaju svi mogući vidovi dezinformisanja i zaglupljivanja. Na prvom mestu, s obzirom na to da sam po obrazovanju istoričar, mislim na fenomen “Skrivene istorije Srba”.

Ova pojava nije novijeg datuma i nije ograničena samo na prostor Republike Srbije. Ukoliko malo dublje zađemo u prošlost, videćemo da su slični fenomeni bili prisutni u Nemačkoj, tokom vladavine Adolfa Hitlera ili u Turskoj, tokom vladavine Mustafe Kemala, poznatijeg kao Ataturk (Ataturk – “Otac Turaka”). U oba slučaja, zajedničko je bilo to što se istorija bukvalno kao nauka, silovala i prekrajala. Cilj je bio dostići poželjni nivo identitetskog inžinjeringa. U slučaju Nemačke, neophodno je bilo da se pre svega odbaci hrišćanstvo (kao “nesporno jevrejska izmišljotina” koja je degenerisala generacije Nemaca), i da se nespornim dokazima, utvrdi činjenica da su Nemci, nadljudi, Arijevci koji kao takvi, imaju pravo da dominiraju kako nad planetom, tako i nad ostalim narodima koji su u odnosu na njih, inferiorni. Neću govoriti o tome da su ti “dokazi” bili grubi falsifikati i laži, koje su bile “potkrepljene” dubioznim metodama i istraživajima koja su se zasnivala na okultnoj delatnosti do tada opskurnih pojedinaca, naravno, ne nužno naučnika i intelektualaca. Kada govorimo o Turskoj, na delu je bio plan, čiju realizaciju je podsticao i sam osnivač Republike i “Otac Turaka” o stvaranju sasvim novog identiteta nacije. Sve do propasti Osmanskog carstva, podanici istog sebe su percipirali kao Osmanlije. Termin “Turčin” ili “Turci” služio je (osim u slučaju kada su njega koristili Evropljani) da se njime označe siromašni zemljoradnici iz Anadolije. Politička elita nove države, zahtevala je sada sasvim nov identitet koji nikako nije smeo da ima korene u osmanskoj tradiciji. Islam, kao deo te tradicije, morao je da bude gurnut na marginu svakodnevnog života, a dojučerašnje Osmanlije, sada su postajali Turci, čija prošlost je bila jednostavno rečeno, fantastična i veličanstvena. Kao i u slučaju Nemačke, i u slučaju Turske i njenog režima, istorija, antropologija kao i lingvistika, postale su žrtve zarad opšteg dobra. Falsifikovanje i razne pseudonačne tvrdnje o drevnosti Turaka koji su podarili skoro svim civilizacijama na ovoj planeti, osnove i velika dostignuća, ušle su u temelj novog identiteta. Islam je, kao i u nemačkom slučaju hrišćanstvo, bio okrivljen za degeneraciju nacije, izmišljotina koju je režim težio da istisne novim “naučnim” istraživajima. Nepotrebno je reći, da su oba projekta doživela težak poraz i da nisu nadživela (u značajnoj meri) svoje tvorce.

Vraćamo se našoj svakodnevici. Početkom devedesetih godina prošlog veka, nekada jedinstvena država Južnih Slovena, počela je da puca po svim šavovima. Do tada postojeći i generacijama unazad izgrađivani diskurs o “bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti” doživeo je svoj krvavi krah. U tom periodu opšte krize, iz koje mi se čini da niko od nas još uvek nije našao izlaz, izrasla je grupica pseudonačnika u svim republikama nekada jedinstvene države. Iz razumljivih razloga, ograničiću se na Srbiju, državu u kojoj živim. Pomenuta grupica “naučnika” na čelu sa Jovanom I. Deretićem i Olgom Luković Pjanović,upregla je sve svoje kapacitete i počela je da publikuje svoje “nalaze” o “Zabranjenoj istoriji Srba”. Naravno, te publikacije su prodavane i naširoko čitane i citirane kao “nesporna istina” i dokaz o “zaveri” koja se planski sprovodi već vekovima..od Avrama do danas, naravno. Šta je problem sa ovom grupicom entuzijasta koji su, kako to kaže profesor Radić, verovatno iskrene patriote, ali pogrešno usmerene? Problem je u tome što istorijsku nauku percipiraju ne kao nauku, već kao sluškinju u svrhu reinženjeringa nacionalnog identiteta. Pojedinci koji ne znaju ništa o naučno – istraživačkoj metodologiji, koji grubo falsfikuju, prerađuju i na  svojim tribinama tvrde da je čak i sam Isus Hristos bio Srbin, zaista imaju veliki problem da dokažu svoje više nego fantastične tvrdnje. Budući, da sam spomenuo da ne poseduju stručna znanja, ovi pojedinci, propuste nastale nedostatkom adekvatnog obrazovanja, nadomešćuju konstruktom o “zaveri”, pri čemu su svi školovani istoričari i naučni delatnici plaćenici Vatikana ili Berlina. Oni jedini znaju šta je nesporna istina, koju vide tamo gde ni laičko oko ne vidi ama baš ništa.

Nevešti sofizmi i nepotkrepljene tvrdnje,koje pokušavaju da odbrane (pred naučnom kritikom) pozivanjem na dubiozna genetska istraživanja Anatolija Kljosova (koga su inače denuncirali kao genetičara na Harvardu) i lingvističke bravure Maria Alineia (čije teorije šira akademska zajednica ne prihvata), ostaju samo samo na nivou želja i magline mašte. Njihove tvrdnje, nemaju uporište u naučnim krugovima,i to jeste glavni problem za njih, gledano iz ugla ozbiljne nauke. Međutim, s obzirom na to, da šira, laička javnost, sve manje vremena posvećuje knjigama, a sve više sadržajima na internetu, tvrdnje ove grupice pseudonačnika, nailaze na dobar prijem. Nažalost, decenije političkog , kulturnog i duhovnog propadanja sada, u ovim danima uzimaju danak. Patriotizam je najčešće forsiran, umesto da bude  stvar domaćeg vaspitanja, i upravo u takvim okvirima, dolaze pseudonaučnici sa svojim “istraživanjima” da otvore oči narodu protiv koga su se svi zaverili. Nažalost, kao što rekoh, takav diskurs, je prihvaćen u široj laičkoj javnosti. Međutim, postavlja se pitanje, šta je pravi cilj ovih magova “nove naučne misli”? Promena svesti? Odbacivanje identiteta zasnovanog na naučno potvrđenim osnovama? Bojim se da su odgovori na ova pitanja, potvrdni. Ako to uzmemo u obzir, onda se s pravom može reći, da u istupima pseudoistoričara, nema ni najmanje, iskrene želje za otkrivanjem istorijske istine. Možda će se neki od čitalaca ovog mog po obimu skromnog teksta, naljutiti i u sebi čak i opsovati, ali, svakog od njih uputiću na knjige sledećih autora – Vladimira Ćorovića, Stanoja Stanojevića, Miloša Blagojevića, Ljubomira Maksimovića, Mihaila Dinića, Radivoja  Radića, Fanule Papazoglu, Georgija Ostrogorskog, Sime Ćirkovića, Jovanke Kalić i mnogih  drugih, koji su dali nemerljiv doprinos srpskoj kritičkoj istoriografiji. Čitajte knjige, one ne ujedaju. razmišljajte i dobro obrratite pažnju na način na koji ti autori obrađuju određenu problematiku. Uporedite taj pristup istoriji kao nauci sa pristupom takozvanih “autohtoničara”. Nauka postoji i nauka je dostupna, ali ne na blogovima pseudoistoričara i njihovih pristalica.

Babaroge Berlinskog kongresa

U prošlom blogu, napisao sam nešto uopšteno o fenomenu „zabranjene“ istorije ali i o grupici kvazinaučnika i proučavalaca iste. Ovog puta koncentrisaću se na jedno opšte mesto u nastupima pomenute šačice iracionalnih teoretičara zavere. Dok čitate njihove lirski patetične „članke“ možete naići na stav da je srpska istorija prepravljena pod uticajem Berlina i Vatikana nakon čuvenog Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Od tog momenta, kažu ovi detektivski umovi, prava srpska istorija je gurnuta u zapećak a istorija koju od tada promoviše germansko – nordijska škola zauzima dominantno mesto u društvu. Ovaj stav novoromantičara lako se opovrgava. Na prvom mestu, niko od njih ne iznosi nikakav konkretni dokaz za svoje tvrdnje. Ne postoje pisana dokumenta da je iko zabranio „pravu“ istoriju Srba u korist „germansko – nordijske“ škole ili po nalogu iz Vatikana. Kada se taj nedostatak podastre pred njih, oni se odmah late sledećeg po njima logičnog argumenta u vidu pitanja- „Jesi li ti pravi Srbin?“. Naravno, ukoliko istrajete na logičnom nedostatku konkretnog dokaza za njihovu tvrdnju, vi ćete ubrzo dobiti razne epitete i etikete umesto argumentovanog odgovora. Impresivno!

Jedino istinito u njihovim suludim i nepotkrepljenim tvrdnjama, jeste godina održavanja već pomenutog Berlinskog kongresa. Ukoliko bi ih slučajno upitali, zašto je baš  te godine doneta „odluka da se zabrani prava istorija Srba“ ne bi znali da vam kažu. Niko od njih ne ume da kaže u čemu je pravi značaj pomenutog kongresa onovremenih velikih sila. No,problem nije u njima, problem je u njihovim nastavnicima istorije koji su im stalno gledali kroz prste. Njihovo znanje, koje ima rupa u sebi, poput kvarnog zuba, sada je ispunjeno gomilom gluposti koje su pokupili tokom svog života. Nisu se obrazovali u skladu sa određenim standardima, a knjige, ukoliko ih sami nisu napisali, prosto ne mogu očima da vide!

Ono što takođe upada u oči jeste taj „revolt“ nepostojećom „germansko-nordijskom školom“. Ne postoji pomenuta istoriografska škola, ne pod tim imenom. Postoji pravac kritičke istoriografije koji se bazira pre svega na kritičkoj upotrebi istorijskih izvora i realnom prikazivanju istorije pojedinih naroda, društava i država. Otac pomenutog pravca u razvoju istoriografije jeste Lepolod Ranke (1795-1886). Po nacionalnosti on je bio Nemac. Postavio je naučno-istraživačke principe na kojima funkcioniše istorijska nauka do dana današnjeg. Razvoju ovog pravca, doprineli su i mnogi drugi, potonji istoričari, između ostalih, na našim prostorima ljudi poput Ilariona Ruvarca,Ljubomira Kovačevića, Stojana Novakovića i mnogih drugih. Ako to imamo u vidu, kritička istoriografija se ne može okarakterisati kao isključivo nemačko, ili nordijsko čedo, kako to deretićevci uvek vole da podvlače. Ono što muči novoromantičare, jeste nedostatak adekvatnog istraživačkog metoda u njihovom pristupu nauci. S obzirom na to da se istraživačkog metoda gore pomenutog pravca plaše kao đavo krsta, onda im jedino preostaje metod male dece – izmišljanje.

Svoje tvrdnje i „teorije“ baziraju na doslovnim prevodima dela pojedinih antičkih istoričara.Valjalo bi naglasiti nije retka pojava da oni ne poznaju skoro nijedan od mrtvih jezika poput latinskog ili starogrčkog, da bi mogli adekvatno da koriste pomenute izvore. Ovaj nedotatak, često relativizuju stavom, da su to sve jezici koji potiču od prasrpskog (ili prasrBskog), te oni ove izvore i ne moraju da tumače ili čitaju u originalu. Bitno je da u tekstu naiđu na tri veoma važna sloba, S,R i B. Čim ih uoče,sve je dalje lakše za fabrikovanje i izmišljanje. Kome je neophodna kritika izvora,ta gnusna germanska izmišljotina?! Kao ilustracija njihovog „metoda“ i nepoznavanja mrtvih jezika,poslužiće snimak čvrstog i „naučno“ potkrepljenog stava „akademika“ Deretića   https://www.youtube.com/watch?v=10U3Ajq1cjo